Povratak besmrtnika – Abbath u Beogradu

Iako je glavni toplotni talas prošao, na ulicama Beograda je ipak dovoljno sparno da se jučerašnji debakl u Domu omladine proglasi pravom temperaturnom anomalijom. Pred svojim vernim četama koje su odgovorile na poziv u barakama Amerikane, black metal vojvoda Abbath je opevao svoje stare pohode iz Immortal dana, ponovo otvorivši portal do Blaskhyrkh – legendarnog večnog bojišta gde vlada nemilosrdna zima.

Kao delu generacije formativnih black metal bendova, Immortalu zajedno sa drugim imenima koja znaju svi poštovaoci žanra pripadaju zasluge za stavljanje Norveške na mapu ekstremne muzike devedesetih. Ostajući po strani brojnih kontroverzi povezanih sa tom scenom, Abbath i tadašnji najvažniji saborci, Horgh i Demonaz, su se od početka fokusirali samo na jednu stvar – hladan, borbeni crni metal koji poput mećave sravnjuje sve pred sobom.

Niz uspešnih osvajanja nažalost biva prekinut Abbathovim odlaskom 2015. godine, a zajedno sa recentnim prepirkama preostalih članova, muzika Immortala postepeno odlazi u drugi plan, što se odrazilo na mlakoj recepciji poslednjeg opusa, „War Against All“ (2023, Nuclear Blast). No, dok se na tom frontu zapetljavalo pravno klupko, omiljeni lakrdijaš black metala i dokazani majstor crab walka svoj lik, delo i ratne zasluge pretvara u tri solidna solo-albuma, upadajući u samoobnavljajući ciklus festivalskih nastupa širom Evrope.

Nostalgija je pak jaka droga – očigledno dovoljna da natera Abbatha da se očisti ličnih poroka do te mere, da ponovo nadene crni oklop, uzme uzde u ruke i zajaše put „Mount North“. Početak seta, koji je u celosti zamišljen kao presek isključivo najvažnijih momenata iz bogate diskografije Immortal, najavljen je gromkim previranjem vetrova u zasneženim visovima. Kao mećava, Abbath izleće na scenu i firmiranim kreketanjem postavlja sebe na čelo malog odreda.

Da li je podmladak sposoban da isprati temperamentnog suverena zimskog black metala? Pa, to da je bubnjaru Ukriju Suvilehtou na „Sons of Northern Darkness“ iz ruke od siline udaraca izletela palica, munjevito zamenjena drugom, verovatno govori dosta o srčanosti sinova tame. Ključni momenti ove stvari prepoznati su od strane publike skandiranjem, i služe kao retki dokaz istrajnosti norveškog blacka 2000-ih, koji je tada doživeo svojevrsnu krizu identiteta. „Norden on Fire“ je pak vratila figurativni časovnik još više unazad – konkretno, do kasnih osamdesetih, kada je Quorthon uklesao u večnost svoju vikinšku kvadrilogiju. Prebirajući prstima napete žice, Ole André Farstad je melodijom nagoveštavao budući trijumf koji leži iza ledenog masiva na horizontu. Momenti atmosfere, vešto pozajmljeni i usavršeni od strane Immortal, poslužili su Abbathu kao podloga za „govor“ – jedan od brojnih segmenata koji ga vide kao vesnika apokalipse:

„Scattered winds blow at you all,
Bewinged by darkness from the cold“

Neupućeni bi rekli da se radi o tipičnom black metal mračnjaštvu, ali svi prisutni znaju da se Immortal voli za sirovu energiju i Abbathovu scensku personu old school rokenrole. Sevajući jezikom i beonjačama, pogleda usmerenog na nepokoreni horizont, on je na „The Call of the Wintermoon“, uz ironijski otklon i filmsku hiperbolu igrao ulogu prekaljenog ratnika u kraljevstvu tame. On i bend su postigli zgodan balans između rokenrol šoumenstva i black metal pozornosti – s jedne strane, mračan bridž na kraju stvari koji razbija akcioni šablon dobro orkestriranim momentom tenzije, a s druge, zabavan koreografski detalj, kada su tokom intenzivne solaže basisa i gitarista stali jedan pored drugog kao par identičnih, komičnih siledžija iščekujućih naređenja svog šefa koji je našminkan kao besna panda.

Uz to, zvuk je bio razgovetan i definisan, taman toliko da se uhvati svaki značajan detalj bez gubljenja uniformnosti, svojstvene naročito ranom periodu bivšeg benda. Nakon Abbathovog predstavljanja članova sastava, koje nije razumeo niko, ali su gromoglasnim aplauzom pozdravili svi, usledio je još jedan set hitova. „Damned in Black“ je plenila pažnju svojim moćnim instrumentalnim završetkom, dok je „In My Kingdom Cold“ puštena na slobodu tek kada su je iz publike dozvali urlicima između Abbathovih zadirkivanja.

S posebnom pažnjom se o koncu nastupa pristupilo „Withstand the Fall of Time“ i „At the Heart of Winter“, obe sa istoimenog albuma (1999, Osmose Productions), koje su jedna za drugom prikazale šta je ime Immortala značilo u vrhuncu snage. Jurišajuće gitarske linije i pogonski bubnjevi dali su publici ono što joj je trebalo – jaku dozu black metala od kojeg vrije krv u promrzlom srcu. Glasan, „metalni“ sner je pozivao na hajku, stabilizujući rifove koji su bili promenljivi i svojeglavi kao severni vetar, dok je Abbathova hrapava pripovest slavila nemoguće glacijalne masive i zaboravljeni vrani tron, koji doziva svog večnog gospodara.

Ni legenda o Blashyrkhu nije dugo čekala svoje – „Spread wings of Blashyrkh wait!“, i ubrzo Abbath sa četom staju pravo pred gavranovom kapijom, gde vreba samo sumor i lutaju demonske prikaze. Ljubopitljiva melodija koja prerasta u intenzivan rif, te zapovedni vokal, zauvek su zacementirani u pesmarici black metala kao kvintesencija norveškog zvuka tog vremena. Prstohvat „Mač i magija“ fantastike, svež dašak slobode od thrash i death metal stega i nezaboravan no-fi spot snimljen u prirodi učinile su ovu stvar vanvremenskim klasikom, a čuti je uživo, sa sve bathoryjevskim čistim gitarama i Abbathovim frustiranim urlikom je šlag na torti.

Reći da je publika dobro primila ovaj set, zajedno sa bonusom u vidu „All Shall Fall“, znači ne reći ništa. Iako je posećenost mogla da bude bar malo veća, oni koji su došli su celim trajanjem uživali u masterklasu scenskog prisustva i zabavnog, klasičnog, no-bullshit black metala. A uz ovako ispunjenu godinu za ljubitelje žanra, pitanje je samo – šta je sledeće? Klasici (neko bi rekao i Mgła klonovi) su dakako uvek dobri, ali se isto tako čini da je došlo vreme za drastičnu obnovu živog repertoara. U black metalu se dešava previše toga novog, dobrog i vrednog čekanja.

Galerija fotografija – Abbath – Beograd