Rob Garza (Thievery Corporation): „Muzika je uvek bila moćan instrument društvene promene“

Poznavaocima elektronske muzike jedva da treba predstavljati Thievery Corporation. Aktivni od sredine devedesetih, autori legendarne numere „Lebanese Blonde“, Eric Hilton i Rob Garza, zaslužni su za mnoge tripozne, hi-fi egzibicije, sa pristupom semplovanju koji ne samo da pozajmljuje deo regionalne muzike, već je i transformiše u fokusirano i bogato narativno iskustvo. Za glavu viši od savremenika u downtempo igri, takođe su izgradili ime sjajnim nastupima uživo zahvaljujući bogatom arsenalu instrumenata.

Ali gde je sve počelo? Kako je bend izgradio svoj firmirani psihodelični zvuk bez udobnosti koje omogućavaju moderne tehnologije? Kako su izgubili posed nad master trakama za drugi album? I šta se očekuje na njihovom sledećem nastupu na Kalemegdanu kasnije ovog jula? Naš Nikita Šestak ulazi u samu srž materije sa članom sastava, Robom Garzom.

Balkanrock: Uvek je dobro početi od početka. Koje je značenje imena benda? I kakve veze sa ovim imaju brojevi .38.45, poznati kao „Broj Thievery“?

Rob Garza: Naziv „Thievery Corporation“ je zapravo nastao kao pomalo šaljiv komentar o pokvarenom korporativnom svetu i njegovim često sumnjivim praksama. Želeli smo naziv koji odražava naš buntovnički duh i našu želju da uputimo izazov trenutnom stanju stvari, a istovremeno i odrazimo našu ljubav prema semplingu, poput onog u hip-hopu i elektronskih izvođača kao što su Public Enemy i Meat Beat Manifesto.

Što se tiče brojeva .38.45, oni su došli od Rootza [Artur Stil] i Zeeja [Archie Steele], poznatih kao See-I. To je bio njihov omaž broju 54-46 koji su pominjali Toots & Maytalls. Koristili su brojeve da naprave pesmu koja je nekima postala nešto poput teme. Dakle, na neki način, ime i brojevi su tu u čast našim korenima i odraz nekih uticaja. Radi se o prihvatanju nekonvencionalnog, „uradi sam“ duha i ucrtavanju sopstvenog puta u muzičkom biznisu.

BR: Kako ste se vas dvojica upoznali? I zašto ste izabrali baš elektronsku muziku kao sredstvo izražavanja kada ste prvi put počeli?

Rob Garza: Ah, priča o našem poreklu. Eric i ja smo se u to vreme zapravo upoznali preko zajedničkog prijatelja u Vašingtonu. Povezala nas je zajednička ljubav prema muzici i želja da stvorimo nešto sveže i inovativno.

Što se tiče toga što smo gravitirali prema elektronskoj muzici, to je za nas bila prirodna evolucija. Obojica smo pravili elektronske zvuke, a na to je uticala i okolnost da muzika može da bude inspirisana sopstvenom kolekcijom ploča, te smo je videli kao platno za istraživanje širokog spektra uticaja i stilova. Osim toga, elektronska muzika je nudila nivo slobode i eksperimentisanja koji nam se dopao kao kuratorima i ljubiteljima različitih stilova. U tim ranim danima, bili smo inspirisani rastućom elektronskom scenom i mogućnostima koje je nudila za mešanje različitih žanrova i pomeranje zvučnih granica. Elektronika se činila kao savršen medij za nas da se izrazimo i stvorimo nešto zaista jedinstveno.

BR: Da li vam je bilo teško da producirate pre pojavljivanja DAW-ova i druge savremene opreme? I koji sada široko dostupan komad tehnologije biste želeli da ste tada imali?

Rob Garza: Pre pojave DAW-ova i moderne opreme za snimanje, proces proizvodnje muzike je na neki način bio definitivno izazovniji. Morali smo da se oslonimo na analognu opremu, semplere i sintisajzere, koji su imali svoje karakteristike i ograničenja. Zahtevalo se mnogo strpljenja i rada u okviru tih ograničenja da bismo postigli zvuk koji smo tražili. Sećam se da je bilo jako zabavno. Postojala je i određena magija u radu sa analognom opremom. Posedovala je toplinu i karakter koji je ponekad teško reprodukovati digitalnim putem. Postojao je praktičan, taktilni kvalitet u procesu koji je doprineo kreativnosti i spontanosti snimanja.

Što se tiče tehnologije snimanja koju bih voleo da smo tada imali, virtuelni instrumenti i softverski sintisajzeri su načisto promenili igru. Pristup širokom spektru zvukova i tekstura omogućava beskrajno eksperimentisanje i kreativnost. Bukvalno svaki zvuk, nadohvat ruke. (kroz smeh) Takođe bismo morali da učitamo 15 disketa za pesmu, da ne bismo gasili opremu nedeljama.

BR: Vaša biografija pominje da je drugi album na kraju bio odložen jer su trake ukradene tokom pljačke. Kako se to dogodilo? I da li to znači da, negde tamo, postoji neobjavljeni Thievery album?

Rob Garza: To je bilo suludo iskustvo. Bilo je to u ranim danima benda, tek nakon što smo završili snimanje drugog albuma. Vraćao sam se kući svoje devojke, bilo je kasno uveče oko 3 sata ujutro i prošao sam uličicom pored jednog tipa koji je izgledao sumnjivo. Skrenuo sam iza ugla i čuo trčanje iza sebe. Pomislio sam, „sranje!“ a onda sam se okrenuo, a momak je prislonio pištolj uz moju glavu i zahtevao torbu, pa sam mu je dao.

Zapravo, imali smo još jednu, sigurnosnu kopiju u studiju, tako da nisam bio zabrinut. Naša tadašnja izdavačka kuća, 4AD, mislila je da bi to bila sjajna priča da se štampa na predstojećoj ploči, i to se pokazalo kao tačno.

BR: Na početku, bend je često povezivan sa onom kompromitovanom predstavom o „chillout“ sceni. Da li ti ovo zvuči kao stigma, s obzirom na radikalniji kontekst vašeg novijeg rada? Kako ste upravljali tim asocijacijama?

Rob Garza: Asocijacija sa „chillout“ scenom je bila nešto što se pojavilo u ranim danima Thievery Corporation, pošto su svi pokušavali da nas smeste u neku muzičku kategoriju. Mislim da nikada nismo osetili pravi afinitet prema tome, jer ne rezonujemo ni sa jednim žanrovskim okvirom. Naša muzika prelazi granice mnogih žanrova, i mi sarađujemo sa raznovrsnim umetnicima kroz svakakve stilove, tako da ne mislim da je to nešto čemu je ijedan od nas posvetio previše pažnje.

BR: Na koji način su se vaše idejno usmerenje i poruke razvijali tokom godina? Koja su neka pitanja koja sada pokušavate da rešite svojim radom?

Rob Garza: Uvek smo bili pod dubokim uticajem društvenih i političkih pitanja, inspirisani bendovima kao što su Public Enemy i The Clash. Naša muzika je bila način da se bavimo tim temama i izazovemo razmišljanje i diskusiju.

U ranim danima, naš fokus je bio na stvaranju vajba, zvučnog bekstva od haosa sveta. Ali kako smo sazrevali kao umetnici i kao pojedinci, naša muzika je poprimila svesniji i usmereniji ton. Postali smo vokalniji o pitanjima koja su nam bitna. Muzika je uvek bila moćno oruđe za društvene promene i čast nam je što možemo da doprinesemo tom nasleđu na svoj način. Na kraju krajeva, nadamo se da naša muzika neće samo emocionalno pokrenuti ljude već i naterati ih da razmišljaju.

BR: Kako gledate na praksu semplovanja sada, u odnosu na kasne devedesete. I da li ste ikada imali povratne informacije od umetnika koje ste na ovaj način uzorkovali?

Rob Garza: Semplovanje je oduvek bilo fundamentalni deo našeg kreativnog procesa, omogućavajući nam da zajedno isprepletemo bogatu tapiseriju zvukova i uticaja. U kasnim devedesetim, semplovanje je još uvek bila relativno nova i sveža tehnika, i oko toga je vladao osećaj uzbuđenja i eksperimentisanja.

Ovih dana to nije veliki deo našeg procesa snimanja. Čuli smo malo povratnih informacija i u nekim slučajevima su ti umetnici postali obožavaoci. Na kraju krajeva, naš pristup semplovanju oduvek se sastojao u odavanju počasti umetnicima i muzici koja nas inspiriše, dok u isto vreme dajemo svoj jedinstveni pogled na te stvari. To je delikatan balans, ali kada se uradi kako treba, semplovanje može biti moćan instrument koji spaja novo sa starim.

BR: Mnogi od ovih semplova potiču iz muzika iz raznih delova sveta – što se vas posebno tiče, naročito su važne jamajčanska i brazilska. Ali, pored ovog rekontekstualizirajućeg pristupa u to vreme je postojala i jedna, mislim opravdano zastarela, ideja „world“ muzike koja, u krajnjoj liniji, svodi ogromno mnoštvo pristupa na jednu tržišno isplativu, homogenu grudu inostrane egzotike. Kao producenti i vlasnici izdavačke kuće, kakvo je bilo vaše mišljenje o ovom „žanru“ dok se odvijao?

Rob Garza: Naš cilj nikada nije bio da jednostavno iskoristimo egzotične zvukove za komercijalnu dobit, već da odamo počast i proslavimo zvukove u našim kolekcijama ploča. Želeli smo da stvorimo muziku koja je ukorenjena u tradiciji, ali napredna i inovativna, mešajući različite uticaje na način koji je bio organski i autentičan.

Seti se da, kada smo počinjali, Internet nije postojao na način na koji postoji danas. Dobijanje vinila iz drugih delova sveta bio je izuzetan vizuelni i čulni doživljaj. Želeli smo da nastavimo, i podelimo nasleđe ovih sjajnih vinila, tako što ćemo praviti futurističnu muziku.

Na mnogo načina, naš pristup semplovanju i rekontekstualizaciji muzike iz celog sveta bio je odgovor na ograničenja ove etike „svetske“ muzike. Videli smo to kao način da razbijemo barijere i izazovemo stereotipe, da pokažemo da je muzika univerzalni jezik koji prevazilazi granice i žanrove. Dakle, iako nikada nismo voleli taj termin, muzika iz celog sveta je igrala ulogu u širenju naših muzičkih horizonata i negovanju većeg poštovanja prema svim vrstama globalnih zvukova, poštujući tradiciju koja nas je inspirisala, a istovremeno pomerajući granice mogućnosti u pogledu zvuka.

BR: Kad smo na temi izdavačkih kuća, reci nam nešto o vašem ESL lejblu. Da li još uvek objavljujete novu muziku i tražite nove talente?

Rob Garza: ESL Music je bio plod ljubavi za nas — platforma za prikazivanje ne samo sopstvene muzike već i dela drugih umetnika i žanrova koje smo voleli. Nismo tako aktivni na tom frontu kao nekada. To je potpuno drugačiji svet u digitalnim danima, ali smo bili uzbuđeni što smo bili deo zlatnog doba fizičkih izdanja.

BR: Siguran sam da ste svesni kultnog statusa koji imate ovde, u Srbiji. Da li gajite lepa sećanja na prethodne nastupe ili interakcije sa fanovima iz ovih krajeva?

Rob Garza: Srbija je jedno od naših omiljenih mesta za svirku. Izgradili smo jaku vezu sa ljudima ovde. Radio sam razne DJ nastupe širom zemlje, a Thievery je nekoliko puta svirao u Beogradu i Kragujevcu. Volimo ljude i atmosferu ovde. Jedna od najlepših uspomena mi je bio nastup na Tašmajdanu! Kakvo epsko veče, sjajni fanovi, odlična muzika, a ni nekoliko čašica rakije nije škodilo! 😉

BR: Šta javnost može da očekuje na vašem nastupu na Kalemegdanu?

Rob Garza: Uzbuđeni smo što ćemo svirati na tvrđavi! Publiku očekuje još jedno nezaboravno muzičko putovanje, ispunjeno hipnotičkim gruvom, bujnim melodijama i zaraznim ritmovima. Imamo neke pesme koje smo uključili u nastup i sjajne nove muzičare i pevače koje smo oduševljeni da vam predstavimo. Biće to jedno zabavno veče!

BR: Za kraj, šta čeka Corp. u budućnosti? Možemo li uskoro da se radujemo novom albumu?

Rob Garza: Nazire se još nastupa, a priča se i o stvaranju nove muzike!

Karte za nastup benda 17. jula mogu se nabaviti putem servisa tickets.rs, kao i na njihovim prodajnim mestima.