Alt-rock i post-grunge velikani dvehiljaditih, kanadski Three Days Grace, najavljeni još krajem aprila, rasprodali su u svega tri meseca kompletan kapacitet Hangara. Pet hiljada ulaznica, čije su se cene od nekoliko hiljada dinara ubrzo vinule na devet, a zatim i na preko trideset hiljada za VIP nadogradnje, planulo je mnogo pre snežnog novembra za koji je koncert zakazan.
Velika potražnja i ograničena priuštivost karata ostavili su mnoge fanove bez prilike da ovaj bend po prvi put čuju uživo, a dugi redovi i gužve koje su se pred početak koncerta formirale ka Hangaru nekako su zatekle i samu organizaciju. Prilazi su bili zagušeni i posle 20 časova, iako je unutrašnjost hale već bila prepuna, dajući utisak da ostatku publike više nije bilo mesta čak ni da sve zimske jakne budu ostavljene u garderobi.
Veče je otvorio kalifornijski Badflower, bend koji je od 2013. pa sve do prvog studijskog izdanja od pre nekoliko godina gradio ime isključivo uspešnim singlovima. Savremeni rok u svakom smislu, ne samo zvukom, već i razgovorno-narativnim lirskim formatom, Badflower zagrevaju publiku koja, i da ranije nije znala ovih desetak numera, otkida na histerične smene bubanj-bas deonica i agresivnih vokala sa melodičnim gitarskim, pa i falsetnim odmorima. Ova dakako podseća na imena kao što su Royal Blood i Nothing but Thieves, ali i na brojne druge mlade izvođače alternativne sfere koji su svoj zvuk razvijali od 2010-ih pa nadalje.
Frontmen Josh Katz nonšalantno barata energijom dvorane uz obilje ciničnog milenijalskog humora, najavljuje skok u publiku leđima unazad jer želi da ga nose do kraja pesme, a onda, jer ga je struja daleko odnela, moli da ga vrate koji minut kasnije. Komentariše kako obožava što su svi u ovim krajevima mahom jako visoki i, mada ne voli da kao nizak lik gleda naviše ka svima, crowdsurfing je strava i daje mu priliku da se oseti veće – Je*ite se, dugajlije. Traži asistenciju publike da prevede pojedine rečenice onima koji možda ne govore engleski, ali propušta da promeni smer prevoda kada masa iznova skandira Pumpaj – Nemam pojma šta govorite, ali zvuči sjajno, nadam se da znači nešto dobro.
Set završavaju pesmama koje su ih proslavile, „Ghost“ i „30“, učestalo najavljujući Three Days Grace kako bi podigli uzbuđenje koje je već uzavrelo. Dakle, šta kažete, da li da se vratimo kao hedlajneri? Aha, je l’ da? E, onda kupite majice I dokažite to. Po završetku poslednje numere odlaze bez dodatnih reči, uz veliki prasak i pozdrave, a (vrlo) mlada publika ostaje da, dok tehničari nameštaju scenu, nestrpljivo peva čitav intermeco repertoar sa matrice, od Whitesnakea do Sabbatha i Maidena.
Konačno, nakon nekih pola sata, zid zvuka hrli iz pravca bine i Three Days Grace, od skoro petorka, otvara glavni program himničnim singlom sa novog albuma, pesmom „Dominate“. Tek nekoliko meseci u etru, ova numera je naišla na dobar prijem, mada je specifični kvalitet produkcije učinio sličnom nečemu što u skorije vreme različiti internet korisnici generišu uz prompt rock/metal cover. Svakako, ova formula radi kako je i zamišljena, ali njena besomučna glasnoća biva nadmašena od strane publike onog trenutka kada ona prepoznaje prve tonove „Animal I Have Become“.
Reper za pevanje iz sveg glasa se posle ovoga dramatično podiže, jer se naspram orenja u Hangaru sve drugo može podvesti pod pevušenje. Bez prilike da iko dođe sebi, vrištanje se samo nastavlja preko veoma masnog rifa numere „So Called Life“, prvog singla sa albuma „Explosions“. Matt Walst, koji je Adama Gontiera odmenio 2013, nakon što je on napustio bend, preuzima vodeće vokale i donosi više elektonskog prizvuka druge ere benda, a publika ga prati u stopu, reč po reč.
Njegova interakcija je jednostavna i isprobana, bez nastojanja da komplikuje pristup fanovima na nepoznatom tlu i tretirajući ovo kao stadionski koncert, što po glasnoći svakako jeste. Proste instrukcije – svi skačite, svi ruke gore, uvežbano i ritmično skandiranje Three Days Grace između pesama, na znak treperenja reflektora. Gontier se, nakon numere „Break“, manje uspešno snalazi, najavljujući „Home“ default tekstom o tome kako je uvek dobro vratiti se ovde, u Srbiju, i kako se ovde uvek osećaju kod kuće (?). Publika ne negoduje, bilo zbog zbunjenosti, uzbuđenja ili zbog toga što ovo nije najjasnije čula, ali osim ako Adam i ekipa nisu turistički posećivali srpske krajolike, ovo im je prvi nastup ovde otkad su osnovali bend. Budući da im je ovo jedan od singlova sa albuma prvenca, bolja analogija se sama ponudila, no Adam se bolje oseća u prepričavanju onoga što mu je poznato nego u dvosmernoj komunikaciji.
Čini mi se da je većina vas ovde poprilično dobro upoznata sa istorijom našeg benda. Ako ne znate baš toliko o našem putovanju i priči, brzo ću vas uputiti. U srednjoj školi smo osnovali bend, 2001. smo potpisali za prvu etiketu, a 2003. smo izdali prvi album pod imenom ‘Three Days Grace’. Sledeće izdanje, pod imenom ‘One X’, objavili smo 2006. Primoran je da napravi pauzu jer Hangar odzvanja na sam pomen ovog albuma, čiji su uspeh i popularnost toliki da njegove numere same zauzimaju pola setliste i na turneji održanoj dvadeset i više godina nakon što je objavljen.
Sledeći je bio ‘Life Starts Now’, 2009, pa ‘Transit of Venus’ 2012, a onda sam 2013. napustio bend… Jednako zastrašujućom glasnoćom, Hangar negoduje, a Gontier nastavlja – Ne, ali ozbiljno, ono što se desilo nakon mog odlaska je potpuno neverovatno jer je bend nastavio da pravi sjajnu muziku. Toliko sam zahvalan, jer da to nisu uradili, činjenica je da ne bismo bili ovde danas, radeći ovo što radimo. Ništa ne bi bilo moguće bez gospodina Matta Walsta. Gontier mu se iskreno zahvaljuje, budući da je Matt, brat basiste Brada Walsta i već u tom trenutku kompozitor više numera benda, uskočio kao hitna zamena da bend svojevremeno ne bi ostao bez pevača na predstojećoj turneji. Odmah nakon toga je postao novi frontmen Three Days Gracea sve do danas kada, nakon Gontierovog povratka 2024. sa njim ravnopravno komponuje, piše, snima i nastupa.
U to ime, izvode „The Mountain“, kao i „Mayday“, vodeći singl sa njihovog najnovijeg, zajedničkog albuma, snimljenog i izdatog u petočlanom sastavu. Iako sve numere pevaju zajedno, smenjujući se u ulogama vodeće melodije i terce, Gonier-Walst sinergija dolazi do punog sjaja upravo na novoj numeri i čini se da je bend oduvek ovako trebalo da zvuči u punom potencijalu. Tonci opet vode bitku za decibele jer sledi „Pain“ i svaka vokalna harmonija, individualni i zajednički sjaj njihovih glasova pada u drugi plan jer publika prisvaja ovu pesmu za svoju srčanu izvedbu. Masa studenata i srednjoškolaca jednako rezonira sa ovom himnom adolescentske teskobe i danas, kao što je to bio slučaj kada je objavljena, što je u najmanju ruku dirljivo – Alt rok i metal sastavi dvehiljaditih nisu ostali puka nostalgija mlađih milenijalaca i starijih zumera koji su neretko prve dodire sa ovakvom muzikom dobijali gledajući AMV-ove na jutjubu.
Kako bi dozirali ovu katarzu, bend prvo izvodi još jedan novitet, „Kill Me Fast“, a onda se vrtoglavo vraća na svoj debitantski singl i nepojmljivo je kako publika još uvek ima daha i glasa nakon visceralnog urlikanja tik pre, kao i nakon pevanja „I Hate Everything About You“. Ceđenje ide do kraja jer je odmah prati „Time of Dying“ koja sama po sebi nije toliko glasna i gnevna pa je emotivni registar u kome je Hangar peva daleko više melodičan i kontrolisan. „Apologies“ se zbog ovoga provlači kao kroz maglu, a da ne bi ostala u polu-svesti zbog hipoksije, Gontier poziva publiku da zajedno sa njim izvede akustičnu obradu pesme „Creep“. Svi pale bliceve ali im se suprotstavljaju reflektori od kojih samo jedan ostaje uperen ka bini, a kako bi se svi ponovo razbudili vraća se u na prepričavanje.
Većina vas verovatno zna da smo odrasli u jednom malom mestu u ontarijskoj regiji, u Kanadi, koje je u to vreme brojalo svega nekih hiljadu stanovnika. Dok smo odrastali nije bilo mnogo toga da se radi u tom mestu, u suštini smo imali na raspolaganju tri stvari: sport, drogu i muziku… Da li se vidi čime smo se najviše bavili? Muzikom, naravno, je l’ tako? Da… Neki od nas su se naročito posvetili drogi. Govori, aludirajući na svoju borbu sa narkoticima koja je iznedrila čitav „One X“ i njegov niz hitova koje je pisao tokom rehabilitacije.
No, dosta vremena smo provodili svirajući oko logorske vatre tako da smo ovu pesmu napisali o tim bezbrižnim danima. Pre nego što izvedemo ‘I Don’t Wanna Go Home Tonight’ želim da izvedem nekoga veoma posebnog, nekoga ko je zajedno sa nama odrastao uz tu logorsku vatru. Moja porodica, naša porodica, gospodin Cale Gontier. Ova numera, da joj nije teksta, mogla bi da potpiri svojevremenu raspravu benda sa ljudima koji su ih okarakterisali kao hrišćanskim rokom. Publika je svakako raspoložena, ali se iskonskom urlikanju vraća nakon što rođak Cale sa akustičnom gitarom odlazi sa bine i bend se polako zahuktava za veliku završnicu uz „I Am Machine“, singlom koji je među fanovima Matta Walsta odmah ustoličio u ulogu punopravnog frontmena.
Da se ne ispreči kao nekarakteristična, iduća numera, „The Good Life“ jeste poletna ritmom i naslovom, ali je, u ciničnom maniru benda, izvrgnuta ironiji. Onda, bez subverzije, standardni tematski repertoar o zavisnosti uz „Painkiller“, ali kroz Walstovu vizuru. Pre njenog početka, on već uigrano i bez mnogo napora iznuđuje uzbuđenje čitavog Hangara, toliko da još jednom dolazi red na Pumpaj i Nemamo pojma šta to znači, ali sjajni ste!, a potom koordiniše pit circle jer želi da nastavi malopređašnju šutku.
Iako je gotovo čitava diskografija ovog benda sinonimna gnevu, depresiji, borbi sa mentalnim zdravljem i bolestima zavisnosti, pristupačna za različite interpretacije individualne teskobe, njena suština leži sumirana u numeri koju Gontier najavljuje rečima da je privilegija koliko ljudi im je tokom godina reklo da ih je „Never Too Late“ provukla kroz najteže trenutke i periode. Zbog toga novo more tinejdžera prepoznaje jedne druge i 2025. u Hangaru Luke Beograd, a možda će isto tako i za narednih desetak godina negde drugde novo more tinejdžera kolektivno urlikati u znanju da nisu usamljeni u svojoj boli.
U tom duhu kolektiviteta i solidarnosti, pred sam kraj izostaje skandiranje Three Days Grace! i jasno i glasno traje samo Pumpaj! dok Walts brže-bolje (i ne znajući) hvata ovu nit da krene da kliče „Riot!“. Hangar bruji, kako od pevanja, tako i od skakanja, nema bisa, nema specijalnih reči za kraj, samo distorzija, beskonačno mnogo naklona, trzalica i palica, odjek nemira i nadolazećeg tinitusa. Dvadesetak pesama od po par minuta jeste kraći koncert i sigurno je da novac koji su mnogi školarci i studenti nekako izdvojili nije udovoljio sve muzičke želje. Ipak, između promocije novog albuma, proširenog novog-starog sastava i monumentalnog „One X“ izdanja (koje je, čak i kada zauzima pola setliste, uvek neminovno osakaćeno), teško je naći mesta brojnim drugim, realno opskurnijim ali nesumnjivo voljenim numerama. U ovoj donekle retkoj prilici da komšije iz regiona pohrle da premijerno čuju nešto upravo kod nas, svako jadanje bi bilo suvišno jer su na kraju koncerta ipak najviše ostali osujećeni fanovi koji nisu mogli doći do karata.
